Kao što u svakodnevnom životu odraslih nema mesta paničarenju, užasavanju, hroničnoj brizi, tako je i bezbrižnost neadekvatno, nezdravo osećanje. Opet ne računajući na decu i produhovljene, verujuće ljude. O deci treba da brinemo mi, odrasli, njima je potrebno vreme da se priviknu na ovaj život jer nisu sposobna da sagledaju moguće pretnje u ovom svetu. O verujućima, po njihovom dubokom uverenju, brine Bog ( ”sve je u Božijim rukama” ), pritom oni nemaju nerealna uverenja da im se ništa loše ne može dogoditi, već da šta god bude, i dobro i loše, sve je od Boga, nemaju razloga da brinu, jer on bolje zna.
Bezbrižnost kod ostalih odraslih, nasuprot prethodnom, kaže da je sve dobro, bezbedno, ništa se loše neće i ne sme dogoditi, jer svet mora biti lepo, pravedno mesto. Ljudi sa izraženim zahtevima ovog tipa tj. za bezbrižnošću, obično vrlo burno reaguju na probleme, jako teško podnose frustraciju, suočavanje sa svetom koji ne odgovara njihovoj slici. Svaki put se, po pravilu, zapanje da u svetu ima ljudi koji vam ne misle doro, nepravde, gubitaka, poraza, nesreća raznih vrsta. Možda se pitate šta imaju od tako nerealnih uverenja? Ne mnogo, tek njima potrebnu sliku sveta, življenje u većem obimu samoobmane nego što je slučaj kod drugih. Da, svi mi lažiramo pomalo stvarnost i to nije strašno, izgleda da je velikoj većini ljudi nekako nemoguće da žive sa vom težinom istine, ako pretpostavimo da nam je ona dostupna. Problem je što je kod ”bezbrižnih” sve to predimenzionisano.
Oprezan čovek zna da život nije bajka, ali nije ni samo tragedija. Neprijatne, loše stvari mogu da se dogode, pa treba paziti, biti uključen, spreman. Kažu ljudi da opreza nikad viška, jer živimo u vrlo komplikovanom svetu, a često smo zaneseni u svojim mislima, nedostaje nam fokus na sad i ovde. Nekad davno, kada su opasnosti vrebale na svakom koraku, po definiciji smo morali biti koncetrisani. Danas smo uljuljkani civilizacijskim otklonom od egzistencijalnih opasnosti, ali smo zato preplavljeni informacijama, raznim tehnologijama koje su nam upravo omogućile bezbedniji život, što nepažnjom opet može biti opasno. Osim toga, ljudske interakcije su toliko postale složene, da nam sve češće trebaju tumači ( kao što smo mi psihoterapeuti npr. ) da bismo razumeli šta je pisac hteo da kaže, odnosno gde mogu nastati neprinatne situacije. Da ne govorim o potrošačkom dobu i gomili materijalnih stvari koje imamo i želimo da saćuvamo, to takođe traži oprez.
Rezimirajući, ja opreznost vidim kao fokusiranje, prisutnost u sadašnjem trenutku, da bismo sa što manje štete prošli svoj put.
Iz knjige ” 2+2=4 : Psihološki vodič za svaki dan”, autora Milana Milića
Ps. Da biste mogli sebi adekvatno da pomognete u kriznim situacijama, morate znati kako da sebi date ” prvu pomoć” . Znanje iz ”prve pomoći” možete naći u kvalitetnim knjigama samopomoći. Na srpskom jeziku, po meni, je knjiga ” 2+2=4 : Psihološki vodič za svaki dan”, autora Milana Milića najbolja. U njoj možete naći dosta korisnih informacija koje mogu biti prvi ”melem za dušu”.
Svakako ako se radi o složenijoj problematici, najbolje bi bilo da se obratite psihoterapeutu ili psihijatru, koji će zajedno sa Vama tražiti dugoročno rešenje za Vaš problem.
Milos Karanovic, master psiholog, porodični savetnik i RE& KBT terapeut pod supervizijom
