post-thumb

Da ne bude zabune, prvo dve opaske: 1) depresiju ovde sagledavamo kao emociju ili raspoloženje; depresija kao poremećaj, u sebi sadrži i druge tegobe pored depresivnog raspoloženja; 2) razlike između tuge i depresije su umnogome nedorečene, kao i granica među njima. Bilo bi dugo da pojašnjavam depresiju kao poremećaj, o tome ima mnogo literature, pa ću govoriti samo o aspektima zdravosti depresije kao osećanja i tuge. Dakle, zajednički sadržalac tuge i depresije je gubitak nekoga ili nečega što osoba visoko vrednuje. Obično je prva asocijacija na gubitak kod ovih stanja neka draga osoba, ali to može biti i gubitak nečega materijalnog ( novac, auto, neka draga sitnica ), gubitak statusa, propuštena prilika, gubitak zdravlja, mladosti, kućnog ljubimca itd. Sve to, složićemo se, može zadesiti smrtnog čoveka i može se sa tim gubitkom živeti, ma koliko to bilo poražavajuće za one koji na svet gledaju iz romatične perspektive. Neki od njih bi mi rekli da to ne stoji, da se sa nekim gubicima ne može živeti, te da je to potpuno individualno. Jeste, to znam, kao što znamo da je posle najveće od tragedija koje mogu dopasti čoveka – smrti deteta, nesignifikantan broj roditelja izvršio samoubistvo, čak je i depresija bila mnogo ređa od tuge. To jeste frustrirajuće za naš doživljaj bitnosti na ovoj planeti, ali mnogo govori o vitalnosti ljudske vrste. Ako zanemarimo ovaj ekstreman primer i njemu slične, koji ne spadaju, Bogu hvala, u česte gubitke, drugi povodi svakodnevnog života nemaju ni minimalni kredit za depresivno reagovanje.

Iza depresije stoje uverenja da se nije smelo dogoditi to što se dogodilo, a pošto jeste, onda je strašno nemati to što je ”neophodno” imati u životu- uspeh, ljubav, prihvatanje, novac, sreću, život bez problema, uvažavanje i sl., ili je osoba bezvredna pošto je to izgubila, ili je život beznadno prazan i sve to u kontekstu nepopravljivog, nepodnošljivog.

Tužan čovek ne traži nemoguće, prihvata da nema argumenata zašto se njoj ne bi smele događati loše stvari, žali za izgubljenim, ali veruje da će doći i bolji dani, ne osuđuje sebe, već svoje greške. Mislim da nema potrebe da evaluiramo fiziološke i bihevioralne posledice ovih dvaju tipova ubeđenja, dovoljno ste pametni da možete pretpostaviti. Iz toga ćete lako zaključiti koja onda uverenja više odgovaraju suočavanju sa porazima, čitajte gubicima, koji se više ili manje vrte u našim životima.

Iz knjige ” 2+2=4 : Psihološki vodič za svaki dan”, autora Milana Milića

PODELI: